Šta hoćeš? Vidi kako si gadan, Psihopatak. Kao lopov. Kao noć. Čovek ti ne bi ni orah iz ruke uzeo kratkovidan si pravi miops intelektualac nos ti je debeo i crven kao iz tegle nekog instituta mnogo piješ i pušiš pun si fiks ideja nizak si i poguren imaš debele i kratke noge nezaoposlen si pa ja moram da te izdržavam a to je danas skupo nisi uopšte poznat pisac jer nisi ništa ni napisao agresivan si i zaljubljen u crnu košulju bez kragne gurao si nos u komune štrajkove i svašta govorio protiv režima šest godina nisi obišao roditelje a njihovu razglednicu iz banje stavio si iza ormara zato što kič navodno rasteruje pauke i bubašvabe bolestan si a i jalov.
- Nisi ni ti neka djeva - rekoh. Već si matora i uskoro ćeš kožu morati da zatežeš kao šatru uvek odglumiš orgazam dobra si glumica i holivud vrišti za tobom ten ti je plav kao da te je rodio televizor voliš da se ponašaš kao ordinarna službenica preostaje ti još dvadeset godina do penzije i sto dvadeset do poezije obožavaš međunarodne sifražetkinje kukaš da ti treba veš mašina jer hoćeš da me u njoj opereš gadna si kao neka kleopatra jajnici su ti upaljeni a vatrogasci neće pa neće da dođu.
- Dobro. Sad me pusti.
- Šta misliš, Evena, da li smo mi još uvek ljudi?
- Jesmo.
- Nismo.
- Jesmo.
- Nismo. Znam da nismo.
- Sva viša znanja zavode osećanja.

Vojislav Despotov Psihopatak (LOM, Beograd, 2001.)