O “ljudskim senkama bez ljudi” uvek sam mislila kao o nagoveštenju PRISUSTVA (čoveka), mnogo više nego o njegovom ODSUSTVU. To što oni mogu da izgledaju bezlični je samo letimično sagledavanje: senka svake osobe se menja neprekidno i zbog toga nosi neverovatan potencijal upravo ličnog i nedostupnog. Ona je materijalizacija duhovnog prostora. Mada, definisanje senke je nemoguće ili svakako uzaludno – svaka senka će nas nadživeti.