AAA: Arbitrarnost, Alijenacija, Apsorpcija

Zoran Todorović je uspostavio složenu i kontraverznu umetničku praksu istraživanja i izvođenja kritičnih (graničnih, transformacionih, provokativnih) odnosa umetnosti, nauke i mikropolitika prema ljudskom telu i to u savremenoj kulturi arbitrarnosti, alijenacije i apsorpcije.

Reč je o arbitrarnosti jer on radi sa regulacijom motivacije i demotivacije odnosa sa telom (anatomijom/figurom, fiziologijom/sistemom, sistemom/bihevioralnošću), a ne sa uzročnim i mimetičkim sistemima odnosa “ljudskog bića” i “prirode”. Todorović preuzima ulogu su-bjekta motivacije i demotivacije izdvojenog egzistencijalnog uzorka. On time pokazuje da danas u kulturi ne vlada red “prirodnih” (Darwinovih) ili “društvenih” (Marxovih) zakona, već red konstruisanja kulturalnih algoritama i njihovih društveno situiranih izvođenja. Iz-vedena situacija ili događaj nisu izrazi njegovih stanja duha (body/ mind), već konstrukcije izdvojenog lociranog i indeksiranog događaja koji jeste simptom opasnosti, neizvesnosti, preobražaja, mogućnosti stvaranja mikro-kulture, itd.

Reč jer o alijenaciji jer on radi sa decentriranjem ljudskog razloga (dubljeg, meta smisla) i ukazivanjem na doslovni događaj ili situaciju, odnosno, relaciju koja nema opravdanje u velikom humanističkom metajeziku. Naprotiv, Todorović izvodi provokaciju velikih metajezika humanizma (nauke, tehnike/tehnologije, religije, politike, seksualnosti, svakodnevice, kulture, umetnosti) stvarajući “male” ili “lokalizovane” ekscese (konstrukcija mašine koja stvara zvučne talase opasne frekvencije, ponuda hrane načinjene od ljudske kože i mesa, izlaganje tela insektima, upotreba seruma koji menja izvesna čulna svojstva tela). Njegov svet nije svet integracije ljudskog principa, već svet razlaganja idealiteta i, svakako, “nužne laži” velikih humanističkih konstrukcija realnosti. Todorović nas suočava sa neizvesnom doslovnošću, na primer, bola i izvesnošću kulturalne artikulacije svakog neizgovorivog i nesaznatljivog suočenja sa bolom ili opasnošću u sistem vrednosti jednog društva, kulture ili čak civilizacije. Nema samog bola ili same opasnosti, već bol ili sama opasnost jesu višeznačne “monete” ulaganja u konstruisanje ili dekonstruisanje društvene realnosti (istine, norme, svakodnevice).

Reč je o apsorpciji jer on ljudsko telo uvodi/uvlači u složeni sistem produkcije mogućeg sveta koji semantički, bihevioralno i zaista egzistencijalno preuzima “ljudsko biće” u igru preobražaja (tehnologiju preobražaja ili barem tehnologiju provociranja njegove stabilnosti) od “bića” u “simptom”. Zato Todorovićev rad pripada onim umetničkim praksama koje se tokom devedesetih godina imenuju kao “strategije” ili “taktike” umetnosti u doba kulture. On ne radi sa naukom ili umetnošću na način naučnika ili umetnika, već istražuje na način “kulturnog radnika” (culture worker), a to znači autora-producenta situacija i događaja u kojima su nauka i umetnost provizorni — ali uvek moćni — okviri za testiranje individuuma. Pri tome, to testiranje ima odlike biopolitike ako se pod “ biopolitikom”, po Faucaultu, označava “praksa upravljanja” ili “praksa vladanja” telom. Za nas, danas, upravljanje i vladanje mogu biti i neutralno testiranje i ekstatička potrošnja i nekontrolisana razmena tela (efekata tela) u specifičnim kanalima komunikacije iskustva u zapadnoj civilizaciji nakon pada berlinskog zida i u vreme uspostavljanja društvene globalizacije.

Dinamična definicija

Todorovićev “rad u umetnosti kao konstrukciji mikro-kulture” je istraživački, jer on prolazi kroz faze iniciranja, konceptualizovanja, kontekstualizovanja, artikulisanja i izvođenja unapred sasvim nepredvidivih procesa (situacija, događaja, radova). On se bavi kritičnim odnosima umetnosti, nauke i mikro-politika, jer provocira otvorene, nestabilne i često opasne (povređujuće, smrtonosne) simptome uređenja individualnog i društvenog polja egzistencije i bihevioralnosti. Reč je o otvorenim simptomima jer uključuju mogućnosti nepredvidivosti. Ta nepredvidivost koja se dešava u prividnoj predvidivosti poštovanja naučnih i tehničkih procedura je temeljni efekat pokretanja mehanizama “opasnog” (zastrašujućeg) kao provokacije društveno prihvatljivog, normalnog ili “kao prirodnog”. On u prividnoj izves-nosti naučnih koraka obećava neizvesnost egzistencijalnog suočenja konkretnog tela sa obuhvatajućim i nevidljivim sistemom. On nam nudi mogućnost sticanja iskustva straha, nesigurnosti i, svakako, groze. Reč je, zaista, o opasnim “umetničkim delima kao simptomi-ma” jer su učesnici u istraživanju izloženi potencijalnoj, stvarnoj ili fikcionalnoj opasnosti (povredi, transformaciji tela ili telesnih sposobnosti, prekršaju uobičajenih normi društvenog izvođenja tela itd.). Umetnost je za Todorovića & ldquo;izuzetni poligon” istraživanja i smeštanja različitih objekata, situacija ili događaja u preglednu formu očekivanja decentriranog iskustva (kao znanja o iskustvu opasnosti, bola, telesne promene ili izlaganja vladanju nad telom), ali ne i estetskog doživljaja. Njegov rad je postestetski. Na primer, kada mikro-kameru smešta u vaginu striptiz igračice, on poništava ‘ideju’ striptiza da se nudi idealno-falusno telo kao objekt vizuelnog ili čak haptičkog uživanja u telu žene-objekta i nudi izmeštenost od estet-sko-erotskog ka pornografsko-organskom. To je mesto nelagodnosti. Pri čemu pornografsko ne treba shvatiti u smislu moralne kategorizacije, već u smislu namere da se jedan “detalj” tela centrira do njegove opscene prisutnosti koja nema legitimitet “mesta za uživanje pogleda”, već “organa” koji provocira pogled i onemogućava pogledu da sklizne u “nevino” građansko uživanje u idealizovanom erotskom telu kao objektu želje. On pomera pogled sa objekta za gledanje na pogled koji je gledan od “organa”.

Nauka i tehnologija su za Todorovića složeno mnoštvo istorijskih, aktuelnih ili futurističkih procedura, konteksta, institucija, efekata i svakako znanja koji se mogu premestiti iz svog bazičnog okvira (pozitivne naučne svrhe i smisla) u područje neizvesnog rada i izvođenja i pozitivnih i negativnih mogućnosti produkcije mikro realnosti i fizioloških, anatomskih, subjektskih i društvenih reakcija na njih. Njegov rad ima odlike “mikropolitike” jer je političan, a to znači performativan (izvođen) u odnosu na društvene konstrukcije identiteta, normi i modusa izražavanja/prikazivanja odnosno ponašanja. Pri tome, ono “mikro” političan znači da Todorović ne radi sa velikom meta-politikom klasa (društvene klase kao situirajući instrumenti velike real politike, nacionalne ideologije ili sistemske koncepcije društva i civilizacije), već sa politikom “mikro-klima” izdvojenih i prezentovanih u svetu umetnosti kao segmentu sveta kulture. Sve ovo se dešava u specifičnoj epohi — reč je o aktuelnom prelazu 20. u 21. vek, kada se gube čvrste granice između umetnosti, kulture i mikropolitika, pa je reč o “umetnosti” koja je izvan modernističke autonomije i time postaje sredstvo realizacije ili derealizacije interesa i moći u kulturi. U takvoj situaciji njegov rad je transgresivan jer provocira, invertuje i čini neodređenim (sablasnim) utilitarnost javnih diskursa (očekivanja iz kulture i o kulturi). Danas nije transgresivan onaj rad koji očigledno krši neki bitan ili nebitan društveni zakon (sistem pravila ponašanja i političke korektnosti), već onaj rad koji na svojim efektima demonstrira da je “društveni zakon” pravo i jedino mesto transgresije. Zato Todorovićevi prividno hladni i racionalni radovi suočavaju gledaoca ili gledaoca-saučesnika sa temeljnom nesigurnošću, čak i brigom pred onim u čemu se našao/našla i pred onim šta ga ili šta je očekuje. On čini nesigurnim nas u svetu i svet oko nas. Za Todorovića ekspresivni učinak umetničkog dela nije izraz umetnikovih unutrašnjih stanja, već efekat sistema racionalnosti i utilitarnosti koji pokazuje svoje nesavršenosti, hrapavosti, otpore, manjkavosti, šupljine, praznine, skrivanja, idealizacije i cenzure.

Todorovićevi umetnički radovi nisu sasvim povlašćena “nevina” umetnički estetski centrirana dela u odnosu na sigurnog i privilegovanog, najčešće bezinteresnog posmatrača kao uživaoca u delu (komadu, instalaciji, situaciji ili događaju). Todorović s jedne strane koristi privilegiju sveta umetnosti da izvodi “problematičan”, “egzotičan” ili “opasan”, odnosno “neprijatan” rad — takav rad ne bi mogao izvesti bez legitimiteta savremenog sveta umetnosti, a to znači “sveta umetnosti” kao poligona neutilitarnih i provokativnih, ekscesnih ili opasnih eksperimenata.

Kada posmatrač uđe u “prostor” ili “parainstituciju” Todorovićevog rada on više nije posmatrač, estetski privilegovan i smešten u područje “bezinteresne” ili “konceptualne” recepcije umetničkog dela (kao dela za gledanje, za doživljaj umetničkog, na primer, u modernizmu), već biva uveden u situaciju koja je na neki način neprijatna, riskantna, opasna ili barem problematična za njega kao organizam (uticaj na njegovo telo, organe, fiziologiju) i njega kao društveni individuum (uticaj na njegovu psihu, etičke, političke, religiozne sta-vove) i njega kao subjekt (on nije samo subjekt koji gleda, dodiruje, ili sluša umetničko delo, već je on subjekt koji se resemantizuje u samom delu kao saučesnik, učesnik ili objekt). Todorović u jednom pismu kaže: “element opasnosti, neprijatnosti i sl. obavlja jednu sasvim konkretnu stvar, da kažem medijsku, on posmatrača vodi u sliku, odnosno čini ga akterom događaja tj. stavlja ga u nekakvu relaciju sa njim a upravo to radu omogućava da ispadne iz polja estetskog jer se prosto rečeno gubi ta povlašćena posmatračka pozicija. Dakle to je jedna funkcionalna sprava.” I to jeste jedno od bitnih određenja Todorovićevog koncepta umetničkog dela, umetničko delo za njega nije “fenomen/koncept” za kontemplaciju, već instrument za reaktualizaciju izabranih uzoraka egzistencijalne ili eksperimentalne (stvarne ili fikcionalne) stvarnosti za ljudsko biće (telo, organizam, duh).

Mikropolitika i biopolitika

Aktiviranje različitih mikropolitika jeste bazično pitanje savremene političke teorije, ali također i “umetnosti” postavljene kao kulturalnog eksperimenta. Za umetnika, kakav je Zoran Todorović, nije bitno ponuditi delo kao delo ili kao eksces unutar kulture, već posredstvom “dela” pokazati kako se aktiviraju manjinske ili dominacijske paradigme unutar savremenih društava i omogućiti da se konkretna tela suoče sa efektima tih aktiviranja ili njihovih preusmeravanja. U jednom radu Todorović pravi hranu od ljudskog mesa, ali on nije kanibal kao što su to “glumili” ili “simulirali” nadrealisti iz kasnih 20-ih ili 30-ih godina ili bečki akcionisti iz 60-ih i 70-ih godina, već je u njegovom delu u “to meso za jelo” uračunato institucionalno poreklo mesa, a to je da je ono otpadak medicinske industrije plastične hi-rurgije. On ne radi sa samim fenomenom mesa ili fenomenologijom konzumacije ljudskog mesa već sa fenomenom i fenomenologijom koja uključuje složene institucionalne “mikro-političke” tragove, vrednosti, odnose, obećanja ili cenzure.

Todorović, zaista, radi sa biopolitičkim mehanizmima vladanja: kako telo na egzistencijalnom i fenomenološkom planu izdržava strategije i taktike vladanja. Pri tome, Todorović čini jednu bitnu “umetničku operaciju”; on naučne (utilitarne) i političke (instrumentalne) situacije izvođenjem u kontekstu umetnosti pokazuje kao neutilitarne i neinstrumentalne — tj. one ne vode ka određenom cilju za društvo. On ih nudi u njihovoj ogoljenoj apsurdnosti i neutemeljenosti višim smislom. Nema drugog cilja do telo izložiti opasnosti (potencijalnoj ili stvarnoj izmeni) radi same opasnosti. I ta dela izgledaju zastrašujuće amoralna, cinična i razorna ali i zdravorazumski ponuđena: to je to. Ona pokazuju sistem nauke i politike kao sistem “same” perverznosti — za Todorovića je ono što je puno smisla za nauku ili politiku svakodnevice, zapravo, samo i prazno mesto ili objektnost uživanja čija je funkcija da bude bez funkcije… Njegovo pervertiranje i njegova manipulacija naukom (kao i tehnologijom) i politikom (pre svega mikropolitikama) je dekonstrukcija “norme” da funkcija određuje smisao — da društvo u ime višeg cilja može da legitimno učini bilo šta, bilo kada i bilo gde. Todorovićeva “perverznost” nas suočava sa perverzijom društvenih mašina koje mogu sve, baš sve opravdati u ime ideje, metafizike, morala, metajezika, političkog cilja… Njegov rad jeste, zato, produkcija inverzija nauke i politike u polju umetnosti kao simptoma kulture. Njegov rad je biopolitički, zato & scaron;to sve te operacije (strategije i taktike) povlače konsekvence i deluju na samo telo… Njegovo delo jeste telo sa konsekvencama ili, možda, tragovima složenih sistema savremenosti. Biopolitičko telo je telo sa konsekvencama TU i SADA.

Miško Šuvaković